Povod za ovaj napis je
tekst Svetislava Basare „Džabalučari“[1],
koji je objavljen 2. 2. 2015. godine[2] u
okviru njegove kolumne „Famozno“ u dnevnom listu Danas. Znam da reagujem sa
zakašnjenjem, ali sam tek sinoć slučajno naišao na pomenuti članak, jer već
duže vreme ne čitam kolumnu gospodina Basare. Kako bi Englezi rekli: nije
(više) moja šolja čaja. Ipak, osećam potrebu da reagujem na „Džabalučare“ jer
mi se čini da je taj tekst slika i prilika jednog sindroma koji se često javlja
u javnom govoru u Srbiji. Taj sindrom je skup sledećih simptoma: pribegavanje
opštim mestima i generalizacijama, preterano i nesvrsishodno
pojednostavljivanje i iznošenje sudova sa mnogo neosnovanog samopouzdanja.
Kažem neosnovanog, jer se, bez ikakve ograde, sudi o nečemu o čemu se očigledno
ne zna dovoljno. Konačno tu je i danas – više – ni - dodati pojam po želji - nije – kao – što – je – nekad – bio/la/lo
simptom. Pa da vidimo šta je to toliko problematično u pomenutom tekstu
gospodina Basare. Napominjem da sporne delove ne iznosim onim redosledom kojim
su se javljali u tekstu.
Levica i desnica
Autor
nam objašnjava kako levičari tačno shvataju da je svet pun nepravdi koje se
ugalvnom vrte oko novca, ali da ne shvataju da problem nije u novcu već u
ljudskoj prirodi, koju levičari idealizuju. Naspram njih, desnica i centar, ali
oni stari, ne ovi sadašnji, bili su svesni ljudske prirode „u svoj njenoj
osebujnosti“. Pa zaključuje da „se uspešne politike nisu borile protiv „nepravde“ i
„imperijalizma“, nego su - malo milom, malo silom - suzbijale ljudsku alavost i
sebičnost, pa je tamo gde su takve politike uspešno vođene, nepravde bilo
značajno manje nego na mestima - i mi smo jedno od takvih - na kojima se
obećavao besplatan hleb.“
Prvi problem leži u tome
što se u desnom političkom spektru mogu naći primeri idealizovanja ljudske
prirode. Navešću jedan. Robert Nozik, jedan od predstavnika neoliberalne
teorije (ili libertarijanizma kako se još ovaj pravac u političkoj filozofiji
zove) zastupao je stav da država nema pravo da od pojedinca, putem poreza, uzme
deo onoga što je zaradio kako bi to dala nekome kome je potrebna pomoć,
izjednačavajući takvu preraspodelu sa prinudnim radom.[3] Za one koji su se
protivili takvom stavu kao nepravednom, govorio je da „potpuno zanemaruju
davanje“[4]. Po mom sudu, Nozik se
upravo uzda u filantropiju, kao način da se pomogne siromašnima. Nije li to
idealizacija ljudske prirode, i to na desnici? Naravno ja ne tvrdim ovim da
među levičarima nema onih koji idealizuju ljudsku prirodu, već samo
demonstriram da idealizovanje ljudske prirode nema baš mnogo veze sa tim na
kojoj ste strani političkog spektra.
Drugi problem je što
gospodin Basara implicira da su jedino desnica i centar bili u stanju da
sprovedu uspešne politike i stvore pravednija društva, ali tu svoju tvrdnju
nije ilustrovao bilo kakvim primerom, pa ne znam na osnovu čega to tvrdi. Sa
druge strane imamo skandinavske države koje su poznate po visokim porezima, te
redistributivnim šemama, što je (neka me neko ispravi ako grešim) odlika
politika na levoj strani političkog spektra. Te države, barem po mom poimanju
socijalne pravde, predstavljaju pravedna društva. Stoga
mi se čini da je levica ipak sposobna da stvori pravedna društva.
Ciprasovo rešenje i „mudrost džabaluka“ u
Srbiji
Gospodin Basara još tvrdi da su levičari
skloni lakim rešenjima poput onog Ciprasovog koje sažima u „ne dam pare – ko
vas jebe“. O smislenosti toga šta predlaže Aleksis Cipras imali su šta da kažu
ljudi daleko stručniji od gospodina Basare i mene zajedno. Među njima su dva
nobelovca, Pol Krugman i Jozef Štiglic. Zato neću na tu temu ići u detalje, već
preporučujem gospodinu Basari i svima koji svode predlog Sirize za rešenje
krize grčkog duga na ovih gore šest reči pod navodnicima, pa to još začine,
poput gospodina Basare, starom mudrošću da ni kod babe nema za džabe, da posete
nekoliko linkova[5]
pre nego što pribegnu takvom pojednostavljenom shvatanju.
Ovakav pogled na Ciprasovo rešenje, kao i
stav gospodina Basare da ljudska priroda prezire naporan rad za šta je dokaz Srbija, u kojoj je
„umetnost džabaluka dovedena do savršenstva“, jeste, bar delom, posledica
ukorenjenog mita o vrednom severu Evrope i lenjem jugu. Na krilima tog mita
lako se zaključuje da su Grci sami krivi što su trošili više nego što su
proizvodili, pa su se zadužili da bi vratili dugove. Pri čemu zaboravljamo da
postavimo i pitanje odgovornosti onog ko pozajmi novac nekome za koga smatra da
je rasipnik. Zar onda i poverilac ne treba da snosi rizik svog izbora da
pozajmi novac nekome ko, po svemu sudeći, neće biti u stanju da mu vrati novac?
I koji su motivi takve pozajmice? Pomoć, ili potčinjavanje? I zašto bi građani
Grčke ispaštali zbog toga što su protiv svoje volje zaduženi? Koliko
znam, njih, kao ni nas, vladajuće elite nisu pitale da li, i koliko mogu da nas
zaduže.
Na krilima tog mita, lako se dođe do zaključka da je
Srbija paradigma „džabaluka“. Iako u Srbiji svaki dan čovek može da se susretne
sa ljudima koji su spremni da volontiraju samo da ne bi sedeli besposleni, ili
sa ljudima kojima je osmočasovno radno vreme bajka, ili sa onima koji rade po
dva ili tri posla, dok u Holandiji, vrednom severu, na primer banke petkom rade
kraće i radnici na gradilištima nisu čuli za prekovremeni rad... Iako „umetnost
džabaluka“ do savršenstva dovode uglavnom oni koji su (u najboljem slučaju) iz studentske
klupe prešli pravo u poslaničku klupu/direktorsku ili koju već fotelju, a ne
prosečan građanin ove zemlje, ipak se slepo veruje tom mitu da smo kolektivno
lenji i isključivo sami krivi za svu bedu koja nas je snašla.
Upravo vera u taj mit jeste lako rešenje. Ništa lakše nego reći: ma mi smo govna, i nema nam spasa jer smo kvarni po definiciji, a nema ko da nas dovede u red jer takvi više ne postoje. Pošto je situacija takva onda treba prosto dići ruke. A ako dignemo ruke onda nam stvarno neće biti spasa, a onda će se pokazati koliko smo mudri bili kada smo rekli da treba dići ruke jer nam spasa nema.
