LAKO REŠENJE

Povod za ovaj napis je tekst Svetislava Basare „Džabalučari“[1], koji je objavljen 2. 2. 2015. godine[2] u okviru njegove kolumne „Famozno“ u dnevnom listu Danas. Znam da reagujem sa zakašnjenjem, ali sam tek sinoć slučajno naišao na pomenuti članak, jer već duže vreme ne čitam kolumnu gospodina Basare. Kako bi Englezi rekli: nije (više) moja šolja čaja. Ipak, osećam potrebu da reagujem na „Džabalučare“ jer mi se čini da je taj tekst slika i prilika jednog sindroma koji se često javlja u javnom govoru u Srbiji. Taj sindrom je skup sledećih simptoma: pribegavanje opštim mestima i generalizacijama, preterano i nesvrsishodno pojednostavljivanje i iznošenje sudova sa mnogo neosnovanog samopouzdanja. Kažem neosnovanog, jer se, bez ikakve ograde, sudi o nečemu o čemu se očigledno ne zna dovoljno. Konačno tu je i danas – više – ni - dodati pojam po želji - nije – kao – što – je – nekad – bio/la/lo simptom. Pa da vidimo šta je to toliko problematično u pomenutom tekstu gospodina Basare. Napominjem da sporne delove ne iznosim onim redosledom kojim su se javljali u tekstu.

Levica i desnica

Autor nam objašnjava kako levičari tačno shvataju da je svet pun nepravdi koje se ugalvnom vrte oko novca, ali da ne shvataju da problem nije u novcu već u ljudskoj prirodi, koju levičari idealizuju. Naspram njih, desnica i centar, ali oni stari, ne ovi sadašnji, bili su svesni ljudske prirode „u svoj njenoj osebujnosti“. Pa zaključuje da „se uspešne politike nisu borile protiv „nepravde“ i „imperijalizma“, nego su - malo milom, malo silom - suzbijale ljudsku alavost i sebičnost, pa je tamo gde su takve politike uspešno vođene, nepravde bilo značajno manje nego na mestima - i mi smo jedno od takvih - na kojima se obećavao besplatan hleb.“

Prvi problem leži u tome što se u desnom političkom spektru mogu naći primeri idealizovanja ljudske prirode. Navešću jedan. Robert Nozik, jedan od predstavnika neoliberalne teorije (ili libertarijanizma kako se još ovaj pravac u političkoj filozofiji zove) zastupao je stav da država nema pravo da od pojedinca, putem poreza, uzme deo onoga što je zaradio kako bi to dala nekome kome je potrebna pomoć, izjednačavajući takvu preraspodelu sa prinudnim radom.[3] Za one koji su se protivili takvom stavu kao nepravednom, govorio je da „potpuno zanemaruju davanje“[4]. Po mom sudu, Nozik se upravo uzda u filantropiju, kao način da se pomogne siromašnima. Nije li to idealizacija ljudske prirode, i to na desnici? Naravno ja ne tvrdim ovim da među levičarima nema onih koji idealizuju ljudsku prirodu, već samo demonstriram da idealizovanje ljudske prirode nema baš mnogo veze sa tim na kojoj ste strani političkog spektra.

Drugi problem je što gospodin Basara implicira da su jedino desnica i centar bili u stanju da sprovedu uspešne politike i stvore pravednija društva, ali tu svoju tvrdnju nije ilustrovao bilo kakvim primerom, pa ne znam na osnovu čega to tvrdi. Sa druge strane imamo skandinavske države koje su poznate po visokim porezima, te redistributivnim šemama, što je (neka me neko ispravi ako grešim) odlika politika na levoj strani političkog spektra. Te države, barem po mom poimanju socijalne pravde, predstavljaju pravedna društva. Stoga mi se čini da je levica ipak sposobna da stvori pravedna društva.

Ciprasovo rešenje i „mudrost džabaluka“ u Srbiji

Gospodin Basara još tvrdi da su levičari skloni lakim rešenjima poput onog Ciprasovog koje sažima u „ne dam pare – ko vas jebe“. O smislenosti toga šta predlaže Aleksis Cipras imali su šta da kažu ljudi daleko stručniji od gospodina Basare i mene zajedno. Među njima su dva nobelovca, Pol Krugman i Jozef Štiglic. Zato neću na tu temu ići u detalje, već preporučujem gospodinu Basari i svima koji svode predlog Sirize za rešenje krize grčkog duga na ovih gore šest reči pod navodnicima, pa to još začine, poput gospodina Basare, starom mudrošću da ni kod babe nema za džabe, da posete nekoliko linkova[5] pre nego što pribegnu takvom pojednostavljenom shvatanju.

Ovakav pogled na Ciprasovo rešenje, kao i stav gospodina Basare da ljudska priroda prezire naporan rad za šta je dokaz Srbija, u kojoj je „umetnost džabaluka dovedena do savršenstva“, jeste, bar delom, posledica ukorenjenog mita o vrednom severu Evrope i lenjem jugu. Na krilima tog mita lako se zaključuje da su Grci sami krivi što su trošili više nego što su proizvodili, pa su se zadužili da bi vratili dugove. Pri čemu zaboravljamo da postavimo i pitanje odgovornosti onog ko pozajmi novac nekome za koga smatra da je rasipnik. Zar onda i poverilac ne treba da snosi rizik svog izbora da pozajmi novac nekome ko, po svemu sudeći, neće biti u stanju da mu vrati novac? I koji su motivi takve pozajmice? Pomoć, ili potčinjavanje? I zašto bi građani Grčke ispaštali zbog toga što su protiv svoje volje zaduženi? Koliko znam, njih, kao ni nas, vladajuće elite nisu pitale da li, i koliko mogu da nas zaduže.

Na krilima tog mita, lako se dođe do zaključka da je Srbija paradigma „džabaluka“. Iako u Srbiji svaki dan čovek može da se susretne sa ljudima koji su spremni da volontiraju samo da ne bi sedeli besposleni, ili sa ljudima kojima je osmočasovno radno vreme bajka, ili sa onima koji rade po dva ili tri posla, dok u Holandiji, vrednom severu, na primer banke petkom rade kraće i radnici na gradilištima nisu čuli za prekovremeni rad... Iako „umetnost džabaluka“ do savršenstva dovode uglavnom oni koji su (u najboljem slučaju) iz studentske klupe prešli pravo u poslaničku klupu/direktorsku ili koju već fotelju, a ne prosečan građanin ove zemlje, ipak se slepo veruje tom mitu da smo kolektivno lenji i isključivo sami krivi za svu bedu koja nas je snašla.

Upravo vera u taj mit jeste lako rešenje. Ništa lakše nego reći: ma mi smo govna, i nema nam spasa jer smo kvarni po definiciji, a nema ko da nas dovede u red jer takvi više ne postoje. Pošto je situacija takva onda treba prosto dići ruke. A ako dignemo ruke onda nam stvarno neće biti spasa, a onda će se pokazati koliko smo mudri bili kada smo rekli da treba dići ruke jer nam spasa nema.

---

[1] http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/dzabalucari.881.html?news_id=296725

[2] Datum se odnosi na elektronsko izdanje.

[3] Nozik, R., 2010, Anarhija, država, utopija, Podgorica, CID, str. 138.

[4] Nozik, R., 2010.

[5]http://www.nytimes.com/2015/01/26/opinion/paul-krugman-ending-greeces-nightmare.html?smid=tw-share&_r=1

http://www.cnbc.com/id/102367704#.

http://pescanik.net/siriza-nije-ultra-levica/

https://www.youtube.com/watch?v=BiIO4YciewU&feature=share&fb_ref=share

POKOJNI MOS'

Znam da slika govori hiljadu reči, ali ova ipak zahteva neki komentar. Ma vrišti za komentarom! 

Naravno da nema ništa čudno u tome da se na neki objekat (ili pored njega) stavi ploča na kojoj piše šta je taj objekat, ko ga je izgradio, u koje svrhe (što se često čini sa građevinama koje su nekome ili u neku svrhu zaveštane), ili ko je dao novac za izgradnju i sl. Tako je bilo sasvim logično da se i na novom mostu koji spaja Zemun i Borču nađe tabla na kojoj će pisati ime mosta. 

Međutim, ima nešto što ovde ipak nije logično ili je bar neobično. Ne mislim na to što ne piše preko koje reke je most, a uobičajeno je da na mostovima stoji tabla koja obaveštava putnike o tome preko koje reke prelaze. Ne mislim ni na to što se most proglašava simbolom prijateljstva, a izgrađen je, brate, za pare. Nisu nam ga poklonili. Kinezi su nam dali kredit za izgradnju mosta. Taj kredit je verovatno bio jeftiniji, ali je zato most morala da gradi kineska kompanija. Dakle, em što ćemo da im vraćamo kredit, em što je pare dobila njihova kompanija. Tu prijateljstva nema. Samo biznis prijatelju. I to je skroz u redu. Ali 'ajde da kažemo da je iz diplomatskih razloga dobro da piše da je simbol prijateljstva. 'Ajde i to nekako da progutamo. No, ono što se progutati ne da i što nikako nije logično jeste izgled ove ploče koja prosto nameće sledeća  pitanja: 

KOJA BUDALA JE UMESTO TABLE SA IMENOM MOSTA PODIGLA NADGROBNI SPOMENIK? 

KOJA BUDALA SLAVI PRIJATELJSTVO PODIZANJEM NADGROBNOG SPOMENIKA TOM PRIJATELJSTVU?

Stvarno da se čovek krsti i rukama i nogama! Niđe veze, što bi rekli Hercegovci! Tu logike nema ni svećom da je tražiš! Ili možda ipak ima? Naime, ako sagledamo širu sliku, i stavimo stvari u kontekst, onda ovakva tabla pored novootvorenog mosta zapravo i ima smisla. Setimo se činjenice da se sadašnji predsednik Republike nekoć bavio i pogrebnim uslugama. Čak i danas, kada se pojavi u javnosti, izgleda i govori kao da je na sahrani. Profesionalna deformacija, šta li? Osim toga, ako se prisetimo raznih izjava i delanja sadašnjeg premijera možemo da zaključimo da on smatra da je ekspert za sve! Za spašavanje iz snega, za borbu protiv korupcije, za bezbednost, za klimatologiju, za hidrologiju, sociologiju, ekonomiju, antropologiju, a naročito za uvođenje noćnog kupanja. Posledično takvom stavu Velikog Vođe i njegova partija obiluje ljudima koji smatraju da se razumeju u sve. Na primer, imamo keramičara koji se razume u odbranu. Imamo ministra policije koji se osim u probleme sa sinusima razume u strategijski menadžmet u lokalnoj samoupravi, kao i u stepen profesionalizma atentatora i tako dalje, primeri su brojni. Dakle, kada imate toliko ljudi sa ogromnom količinom neosnovanog samopouzdanja na važnim državnim funkcijama, ne može da vas iznenadi to što ime mosta preko kojeg prelazite saznajete sa nadgrobnog spomenika.

Da li ste zaista očekivali da ti genijalci angažuju nekog ko se stvarno razume u dizajn takvih predmeta? Zašto bi to radili kada mogu da angažuju nekog svog?  Nekog ko se razume u ploče koje treba da budu svečane i dostojanstvene. Nekog ko ima čak i diplomu mastera!

Da li ste zaista iznenađeni što ljudi, koji čak i konstruktivnu kritiku smatraju napadom i izrazom mržnje, i svet gledaju po principu ili si sa mnom ili si protiv mene (kome nije jasno nek pogleda neku sednicu Skupštine) i lepe događaje slave nadgrobnim spomenicima? 

Ja nisam. Ovaj spomenik savršeno oslikava stanje svesti i duh onih koji su ga postavili, kao i budućnost koja nas sa njima čeka. 

'Aj prijatno.

GRAĐANINE, ORGANIZUJ SE!

Divlji nacisoidni šljam se nalazi u našoj zemlji. Prvo im je zasmetalo jednačenje suglasnika po zvučnosti. Danas im smetaju Romi, a sutra će im smetati bilo šta što odstupa od njihovog šablona, od njihovog viđenja sveta, na primer TI! 

Prema retorici i ponašanju nacisoidnog šljama možeš zaključiti da su bili zapostavljeni kao deca, ili da imaju kakvu drugu traumu zbog koje se osećaju kao bezvredni nusproizvodi varenja hrane. Taj osećaj leče tako što se udružuju u krdo i pucaju se kojekakvim glupostima o višoj rasi i sličnim budalaštinama, te daju sebi za pravo da se iživljavaju nad drugima i drugačijima, po pravilu slabijima od sebe. Daju sebi za pravo da broje krvna zrnca i određuju ko je dovoljno dobar da živi u tvom kraju, u tvom gradu, u tvojoj državi. Svoju ljubav prema državi ili naciji iskazuju jedino kroz mržnju prema onome i onima koji se ne uklapaju u njihovu predstvu nacije i države. 

Divlji nacisoidni šljam donosi sa sobom svoje običaje i svoj uobičajeni način života, a to znači mržnju, nasilje i jednoumlje, pa stoga i porast kriminala i širenje straha. Jasno ti je da, ako se takvi namnože u tvom kraju tvoj kraj više neće biti siguran i da ćeš u nekom trenutku poželeti da odeš iz njega. Ali ko će želeti da kupi stan u takvom kraju? Jasno ti je da, ako se takvi namnože u tvom gradu, da tvoj grad više neće biti siguran, da tvoja deca/roditelji/dodati osnov bliskosti po želji više neće biti sigurni i da ćeš poželeti da odeš u neki drugi grad. Jasno ti je da, ako se takvi namnože u tvojoj zemlji, više nećeš imati gde da odeš osim van tvoje zemlje. Jasno ti je da, ako se takvi namnože, možda nećeš moći ni da napustiš svoju zemlju a da ne rizikuješ svoju slobodu ili život. Seti se samo ili se pak obavesti koliko je ljudi ubijeno pokušavajući da napusti Istočnu Nemačku. Bežanje iz naselja, odnosno grada, odnosno države tada neće biti moguće. 

Zato je mnogo bitno da ne nasedaš na nacisoidnu propagandu, da svoje nezadovoljstvo ne iskaljuješ na drugima, posebno ne slabijima od sebe i ne tražiš uzrok njemu u drugačijoj boji kože, drugačijim običajima, veri, nacionalnosti, seksualnoj orijentaciji, načinu oblačenja i sl. Prosto mnogo je bitno da budeš ČOVEK! A ako nisi sposoban za to, nego si i sam(a) nuzprodukt varenja hrane, seti se da im i ti jednog dana možeš biti na spisku. U svakom slučaju, neophodno je da ovaj problem rešavaš već sada sa svojim komšijama putem javnih apela, peticija i prijavama nadležnim institucijama. 

Sačuvaj svoj dom, svoju porodicu, svoj kraj, svoju čast (ako je imaš)! Organizuj se i reci NO PASARAN!

TA DIVNA STVORENJA - epizoda GSP

Jasno je da vožnja gradskim prevozom u ovom gradu i nije neka uživancija. Većina neugodnosti se ipak da preživeti dok ne nabasate na neku od više vrsta ljudi koji vam poteraju pritisak u nebo. Pa da vidimo koja su to divna stvorenja: 

1. Blokatori

To su ljudi od kojih ne može da se izađe iz vozila gradskog prevoza. Ako sa jedne strane imate ljude koji žele da izađu iz vozila, a sa druge strane one koji u to vozilo žele da uđu, onda je logično da ovi drugi ove prve treba da puste da neometano izađu iz vozila jer će onda i oni (ovi drugi) moći lakše da uđu u prevoz, a cela razmena će se odigrati brže. Međutim blokatorima slabo ide to... ta logika bre. Oni prosto žele da uđu u vozilo, i ti prosto treba da izađeš (mada što se nekih tiče ni to nije nužno). E sad što ti nemaš gde da zgaziš van vozila od njih, to je tvoj problem i njihovo razmišljanje ne doseže tolike dubine. 

Blokatori se javljaju kao jedinke, ali češće (spontano) forimraju zajednice nalik na živi zid ili kordon, samo slabo organizovan. Postoji dve vrste blokatora. To su pasivni blokatori koji se poređaju ispred otvorenih vrata tramvaja/autobusa/trolejbusa i gledaju u vas štačekašbreizlazi pogledom ne shvatajući da možete da izađete jedino na njihova stopala jer veštinu letenja još niste savladali. Prosto mi ponekad dođe da u takvim situacijama dreknem: ARJAČKINJE BARJAČKINJE, KOGA ĆETE? Druga vrsta su aktivni blokatori, ti nesuđeni igrači američkog fudbala. Onog trenutka kada se vrata vozila gradskog prevoza otvore nagrnu kroz vas i preko vas u vozilo kao da im život zavisi od toga da što pre uđu u šklopociju, a pri tome se neki i ljute što im blokirate prolaz, što je apsurdno ko komentar Maje Gojković na preletače.  Ne dajte da vas pri tome zavara krhka konstitucija i vremešnost aktivnog blokatora. Sećam se kada sam jednom prilikom pokušao da izađem iz tramvaja kada je u njega preko mene jurnula jedna bakica. Tada sam se našao zarobljen između gospođe, onog gelendera što je posađen po sred izlaza i samih vrata. Dok sam se ja vratio nazad pa krenuo drugom polovinom izlaza (koja je od početka bila slobodna, ali je gospođa odlučila da krene onom polovinom popunjenom mnome) majstor je već bio zatvorio vrata, baba zauzela mesto, a ja se vozio stanicu više. Njihovo najveće oružije protiv vas je vaše vaspitanje i zdrav razum. Stoga je jedino rešenje za njih da budete luđi od njih. Zato sutra lepo obucite kilt, ofarbajte lice u plavo i belo, isucite dugački mač i kad se vrata otvore iskolačite oči, zaurlajte FREEEEEEEDOOOOOM i jurnite napolje!

2. Osećajni ljudi - osećaju se na kilometar

Ovde ne misilim na beskućnike koji smrde zato što nemaju gde da se okupaju. Mislim na ljude koji, barem sudeći po njihovom izgledu, nisu beskućnici ali šire mirise koji se kreću u rasponu od neprijatan do pluća su mi se katapultirala i napustila objekat i pomrlo mi je nekoliko miliona neurona. Najčešće smrde kao da se nisu kupali čitav mesec i da žive u punoj piksli zalivenoj vinjakom. 

Kada imate čast da se vozite sa nekim od "osećajnih" građana onda je najbolje da se nabijete do prozora, osim kada idete kroz Terazijski tunel. Onda imate izbor: ili  da se nadišete arome vinjak-piksle ili da se osećate kao da ste sisali auspuh FAP-a koji turira, a motor ulja nevideo. Svakako je dobro vežbati kod kuće da što duže izdržite bez vazduha kako biste bili spremni za ovakve situacije. I još nešto, ako je izvor mirisa iza vas onda obavezno dah zadržavajte prilikom kočenja jer se tada sva aroma sruči unapred, isto i prilikom ponovnog kretanja jer se pomenuta vraća nazad. 

3. Aerofobi

Aerofobi su ljudi koji se plaše svežeg vazduha, posebno ako struji. To je nivo ludila viši od onog ubiće te promaja. Starh od promaje u nas je raširen, a posledice u uobičajenom okruženju (npr. stan) mogu da se istrpe jer promaju prave dva otvorena prozora na suprotnim krajevima stana. Zato je lako naći kompromis, te zatvoriti jedan, a da se pri tome ne ostane bez dotoka svežeg vazduha kada za njim postoji potreba. Ali aerofobi u svom strahu prevazilaze ljude koji se plaše promaje kao izvora bolesti. To su osobe koje će, kada u punom autobusu neko otvori onaj stidljivi prozor zbog toga što ljudi već počinju da recikliraju ugljen dioksid, reći kakotijetouopštepalonapamet tonom: Izvinite, zatvorite taj prozor, duva. 

Ti su još i dobri. Ali ja sam imao priliku da sretnem apsolutnog šampiona aerofoba! Prvak ultrateške kategorije aerofobizma (i bezobrazluka dodao bih). Bio je jul, sunčan dan, dakle vrelo. Vozio sam se autobusom koji je na moju sreću bio skoro prazan. Možda nas je bilo šestoro u bus-u sa sve vozačem. Strateški sam se namesitio u ono proširenje u sredini vozila, otvorio prozor i naslonio na reklamu a ono pirka, milina. Onda je na sledećoj stanici ušao ON - gospodin u svojim četrdesetim (po slobodnoj proceni i koliko me sećanje služi) i od celog autobusa i svih praznih sedišta stao je pored mene i mrtav 'ladan zatvorio prozor! Mogao je da bira i gde će da stane i gde će da sedne, ali je stao pored mene, a onda zaključio da mu smeta otvoren prozor i samo ga zatvorio. Tada sam bio mlad i zelen, pa sam ostao zapanjen i bez reakcije, mada su mi (kao i sada) kroz glavu prolazile slike otkidanja te ruke i šamaranje njenog vlasnika istom. Više se ne sećam da li sam onda ja prešao na neko drugo mesto,  jer ono fffflip! mi je ugaliso ostatak sećanja. 

4. Tinejdžeri

O Bože o Bože o Bože! I ja sam nekada bio ono! I ja sam nekada pričao ono! Da parafraziram jednu moju drugaricu: ne znam šta sam sve kao tinejdžer pričao, ali sada se svakako kajem i tražim pomilovanje! 

Rezime

Ako proanaliziramo primere videćemo da su uzroci opisanog ponašanja mnogobrojni i promenljivi. Međutim ubeđen sam da se dva izdvajaju kao najčešći. To su sebičluk i primitivizam. Kako da očekuješ od nekog ko gleda samo svoju guzicu da makar i razmotri činjenicu da se većina ljudi guši, pre nego što ti kaže da zatvoriš taj prozor. Šta da očekuješ od čoveka koji pored gomile mesta dođe baš pored tebe i zatvori ti prozor? U julu. Na sto stepeni.  Da je vaspitan? Da ga zabole uvo za bilo šta sem za svoje dupe? Sva ta njihova samoživost pri tome rađa jedan paradoks. Naime, kada bi se potrudili da malo misle o svetu oko sebe shvatili bi da će mnogo brže ispuniti svoj cilj, npr. da će ranije ući u taj autobus/trolu/tramvaj ako malo mrdnu guzu u stranu i puste ljude da izađu. Ovako se ponašaju kao goveda i sve se pretvori u guranje, cimanje i nervozu. A to je jedna od retkih stvari za koje nam nije kriva nijedna vlast. Vučić je odgovoran za mnoge stvari, ali ne i za to što je neko govedo. Ali šta ti draga čitateljko ili dragi čitaoče možeš da preduzmeš povodom ovih divnih stvorenja, a da nije zakonom kažnjivo? Jedino da se naoružaš strpljenjem i sarkazmom. Nek' je sa srećom.

KOGA ČEKATE?

Velika se prašina digla oko toga što Šešelja puštaju iz Haga. I sada više nego inače mogu da čujem razne vrste stavova o njegovom povratku u Srbiju. Jedne razumem i sa njima sam saglasan. Od drugih mi se, pak, diže kosa na glavi.

Razumem ljude koji kažu da je ovaj proces protiv njega velika sramota. Šta više slažem se! Bez imalo simpatija prema Šešelju, koji je učestvovao u sistematskom uništavanju života ljudi na prostorima bivše Jugoslavije, priznajem da je način na koji je vođen proces protiv njega bruka. To moram da priznam jer sam u Dvoličnoj eliti apelovao na doslednu odbranu principa i kritikovao pozivanje na načela samo kada nam se to sviđa. Dakle, ako ne želim da budem licemer, moram da priznam da je time što je neko, pa makar to bio i čovek sa slike, držan u pritvoru 12 godina, a da pri tome nije osuđen za dela koja mu se stavljaju na teret povređena pretostavka nevinosti i pravo na suđenje u razumnom roku. Time nikako ne branim lik i delo Vojislava Šešelja. Šta više gnušam se i jednog i drugog. Ali ako je svako nevin dok se ne dokaže suprotno, kako je moguće da neko kome krivica nije dokazana, 12 godina bude lišen slobode? Zato mogu da razumem sve ljude koji upiru prstom u Haški tribunal i u tužilaštvo i kažu: sramota. Svojom nesposobnošću i sistematskim kršenjem prava na suđenje u razumnom roku potpuno su obesmislili svrhu Haškog tribunala (indvidualizacija krivice, u pravnom smilsu te reči, za zločine počinjene devedesetih), a time su ispunili njegov cilj. Svaka čast moroni!

A šta ne razumem? Ne razumem ljude koji se na bilo koji način raduju njegovom povratku (a nisu članovi njegove najuže porodice). Ne razumem ljude koji ga gledaju kao nekog ludog genija koji je eto malo prek, ali je u suštini OK. Ne razumem one koji ga gledaju kao nekakvu atrakciju. Ne razumem bilo koga ko očekuje išta dobro od njegovog povratka. Ne razumem bre bilo kakvu simpatiju prema ovom čoveku! I tako krenu:

Znaš ti da je on najmlađi doktor nauka u bivšoj Jugoslaviji? 

PA ŠTA! Svu svoju inteligenciju, sav svoj genij taj čovek je upotrebio za pišanje uz vetar, destrukciju, širenje mržnje, stvaranje haosa! Biti pametan nije karakterna osobina. Niko nije zaslužan za to što je pametan. Pamet je nešto što ti je dato. Bitno je kako je, i za šta upotrebiš! To je ono što određuje kakav si čovek! Od sve njegove pameti najčešće se navodi čuveno pitanje: Da li Vaši voditelji znaju da ste pedev? Niko ne navodi delove njegovog doktorata. Mada to više govori o obožavaocima nego o obožavanom. 

Jesi video kako drka one u Haškom tribunalu?

Jesam. I? Da neće neko da mi kaže da je Šešelj veliki antiglobalistički heroj, borac protiv nepravde koji prkosi moćnim međunarodnim silama? Probudite se bre ljudi! To je sebični, destruktivni egomanijak. Čovek nije normalno video porodicu više od 10 godina. Kada su konačno hteli da ga puste da se brani sa slobode, pod uslovom da ne daje političke izjave (standardan uslov), on je to glat odbio! Imao je priliku da se vrati kući, bude sa svojima, ALI NEEEE! Njegov ego i maniakalna potreba za razdrndavanjem svega nisu mu dali da pristane na takav uslov. On mora da nastavi sa svojom predstavom po bilo koju cenu! 

O tome koliko njega zanima pravda ili bilo koji plemeniti cilj najbolje govore njegove izjave tokom devedesetih godina. Niko ne može da me ubedi da je čovek, koji zadovoljno priča o klanju ljudi rđavim kašikama za obuvanje kao sjajnom metodu za ubijanje jer se neće znati da li je žrtvu ubilo klanje ili tetanus, normalan čovek plemenitih ciljeva. Ovu i druge odvratne izjave možete videti na sledećim linkovima:  

http://www.youtube.com/watch?v=Y5g8YifGqiA      

http://www.youtube.com/watch?v=hMydWzdakQ8

Ovakav čovek niti je heroj, niti je zabavan, niti je neshvaćeni ili već kakav genije. Ovakav čovek je zao. 

Al barem će sad da keca Tomu i Vučića!

Dobro, priznajem i meni se lice ozari kada pomislim kako se Vođa i njegova armija rektalnih speleologa znoje razmišljajući kakvo iznenađenje i kakvo blato im sprema bivši Gospodar. Međutim kakav medijski mrak je zaveo Vođa, pitanje je da li ćemo moći da vidimo išta od predstave. 

Konačno, od ovakvih misli me je kao šamarom otrgao svojim statusom na fejsu jedan moj drug. Suština tog njegovog statusa je bila da smo jadni i bedni kada je jedina ozbiljna opozicija sadašnjoj vlasti Vojislav Šešelj. I stvarno, ako nam je nada da će ovakav destruktivni ludak da uzdrma Velikog Vođu, a pri tome nema neke jake razumne opozicije Vođinom režimu, onda ne da smo jadni i bedni, nego smo i kratkovidi i glupi. 

Laku noć!

VEŽBANJE ZA PONEDELJAK

Nikada ranije nisam voleo nedelju. Uvek sam je smatrao izdajnikom vikenda. Vikend je jednako slobodno vreme. Međutim ako ideš u školu, nedeljom gledaš da pozavršavaš domaće zadatke i naštrebaš šta se naštrebati može. Nema tu "s" od slobodnog vremena. Ako imaš sreće da imaš posao, nedelja te samo podseća da danas nema zezanja ko juče i prekjuče jer sutra ustaješ rano i ideš da rintaš, najverovatnije za neadekvatnu naknadu za svoj znoj. Uopšte, nedelja je ponedeljkov tajni agent infiltiriran u vikend. Tako sam je bar ja doživljavao. 

A onda sam se preselio u Beograd i naučio da volim nedelju. Nedeljom intezitet saobraćaja u Beogradu znatno opadne. Barem u mom kraju. To znači i da je procenat kretena koji za svaku glupost skaču po sireni svojeg vozila znatno manji. To opet znači da moj nervni sistem neće biti razdrndan kao žičana mreža koja razdvaja mladog majmuna u teranju koji je pojeo bananu filovanu vijagrom od bujne ženke koja se nudi na izvol'te.

Što se tiče pomenutih kretena, mogu se napraviti razne klasifikacije takvih spodoba. Život je toliko inventivan da bi detaljnom analizom moglo da se dođe do široke i šarene lepeze goveda koja troše sirenu ko Jorgovanka budžet Narodne banke, ali ja ću izdvojiti samo neke. Dakle: 

• Govedo broj 1 - Raskrsnica. Zeleno je za pešake i ljudi prelaze ulicu. Istovremeno je uključena uslovna strelica za one koji žele da skrenu iz ulice koju pešaci prelaze. "Uslovna" je ključna reč! Uslovna strelica znači da vozilo može da skerene ako na pešačkom prelazu nema pešaka. To znaju svi vozači, pa onda lepo stanu i puste ljude da normalno pređu ulicu. Međutim, često se iza njih nađe pčelica koja legne na sirenu jer on uslovnu strelicu shvata bezuslovno. Uvek sam se pitao šta taj paramecijum očekuje od čoveka ispred? Da pogazi pešake?

• Govedo broj 2 - Besno trubi u koloni zato što se neko usudio da ne krene već na žuto. 

• Govedo broj 3 - Besno trubi svakome ko ne vozi kako je on zamislio da treba voziti, naročito kada vidi da je na mestu vozača kojem trubi žena. 

Kada imam nesreću da me takva goveda uznemiravaju  gomilom bespotrebno potrošenih decibela padnu mi na pamet razne metode suzbijanja & kažnjavanja takvog ponašanja. Na primer, omlatiti spodobi glavu o tu sirenu do te mere da ni Albus Damldor i Gandalf Sivi ne bi mogli da ga vrate u pređašnje stanje; isprobati na drkošu neke od bolesnih tekovina srednjeg veka razvijenih u svrhe iznuđivanja priznanja da si sa Đavolom na ti; privezati skota za brodsku sirenu, ili pak za validator koji će 864 puta dnevno da ponovi: "Poštovani putnici, očitajte svoju kartu". 

Međutim kako smo debelo zagazili u 21. vek i pošto me prođe prvi bes, tako se nateram da stvari sagledam iz manje retributivnog ugla. Možda je bolje razmisliti o tome koji su mogući uzroci takvog ponašanja, pa otkloniti njih umesto što se bavimo samo simptomima. Posle dužeg mozganja došao sam do sledećeg zaključka: neki od tih ljudi su prosto bezobzirni volovi na koje možda i ne bi bilo šteta primeniti neku od mera iz prethodnog pasusa; neki od njih možda imaju maniju proganjana ili trip da sudbina Planete zavisi od toga da li će oni stići na vreme iz tačke A u tačku B, pa bi ih trebalo hospitalizovati i prepisati im odgovarajuće pilulice; nekima bi bilo dovoljno da idu na psihoterapiju; konačno mnogima, naročito onima iz treće grupe, pomoglo bi kada bi imali para za hiruško uvećanje penisa.

Zato draga čitateljko i dragi čitaoče, kad ponedeljak na tebe baci gomilu ovih likova lakih na sireni, ti samo pomisli kako su to ljudi kojima je potrebna pomoć, malo ljubavi ili prosto veći nježnik i više te neće obuzimati pravednički bes. Samo će ti ih biti žao. 

ZONA SUMRAKA

Potegnem sa Zvezdare (preko Krsta) na Novi Beograd da vratim ortaku neko staro izdanje stripa "Hulk". Uđem u trolu, kad čujem: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." U vidi, ovo nije loše! Dobro dođe nama sa mesečnim kartama. Stalno zaboravim da se validiram. Navike iz prebusplusne ere. 

Negde u pozadini sam čuo validator kako najavljuje sledeće stajalište, a malo zatim: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." Hehe, izgleda da malo baguje. Traži očitavanje u sred vožnje. Dok me je ta misao napuštala, trola se zaustavila na Krstu. Samo što sam zakoračio van, čuo sam: "Poštovani putnici, molimo Vas, očitajte Vašu kaartu." 

Posle nekoliko minuta naišla je 83-ojka. Na ulazu u autobus validator me je dočekao sa: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." Pih bre što ste dosadni. Dobro, Tozo, pa ne znaju oni da si ti presedao. Ne vrti se svet oko tebe. A i to što kažeš. U toku ovog unutrašnjeg dijaloga smestio sam se na jedno od mnogih praznih sedišta - divote početne stanice. Skoromuzejski primerak 83-ojke je režao ka sledećem stajalištu o čijem nas je imenu obavestio glas sa automata. Posle nekoliko trenutaka isti glas je rekao: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." Je l' moguće da im i ovaj baguje? Samo se ti nadaj. Što rekao Ilija Čvorović: Može centrala da pogreši jednom, ali ne može dva puta. Jao neću valjda do Novog Beograda da slušam kako ova mučenica na svakih nekoliko minuta prosi za očitavanje karte? Kraj ove misli dočeka sledeća stanica i: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." 'Oćeš. Ne, ma nemoguće. Ajde to što priča na svakoj stanici nekako da shvatim. Mada ide na živce. Ali koji sadista je došao na ideju da ovo čudo moli za kartu i između svake stanice?! "Sledeće stajalište..." Neće valjda? "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." 'Oće. Pa bre ovi nisu normalni! 

Jedva sam čekao da autobus, koji se kretao brzinom ćopave kornjače, napusti lavirint vračarskih ulica. ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") Nadao sam se da će ovo bezpotrebno ispiranje mozga brže da mi prođe kada se i saobraćaj malo ubrza. Na sledećoj stanici ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") već se nakupilo ljudi. Potražnja za mestima je rasla, a ponuda opadala. Jedna gospođa je htela da sedne na mesto do mene, ali da bismo izbegli kratkotrajni (ali vazda neprijatni) GSP-stiskavac prebacio sam se na mesto do prozora ustupivši joj sedište do prolaza. I jaooo ladno sedište! Pobegoše mi svedoci u stomak! "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." Ma mrš bre u spolovilo! Jebala vas karta i netapacirana sedišta! Ej, mesecima su pozivali na bojkot bus plus-a! Te štetan ugovor, te pljačka... A sad ne da su prigrlili ugovor, nego su uveli i psihičku torturu! 

Pritisak mi je polako rastao i osećao sam da mi postaje vrućina. ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") Srce mi je ubrzano kucalo. Odeća kao da mi je postajala tešnja. Zatim sam video kako gospodin, koji je sedeo dijagonalno od mene i okrenut ka meni vadi novine. To je bio Informer. ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") Sve sam brže disao i osećao da mi i koža postaje tesna. Na naslovnoj strani Infromera bila je slika Zorana Živkovića sa izduženim nosom. Fotografija je bila začinjena naslovom: Lažove odlazi! Zahtev iz naslova elaboriran je podnaslovom koji je glasio: Zoran Živković ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") odbija da podnese ostavku na mesto poslanika DS iako je utvrđeno da su optužbe na račun premijera Vučića i njegovog brata zbog milionske pljačke preko fantom - firme "Asomakum" ("Poštovani putnici, molimo Vas, očitajte Vašu kaartu.") najobičnije laži. Nakon svega toga, kao šlag na tortu došao je naslov: Identitet Andreja Vučića ukrali ljudi iz vrha države. 

Pa dobro bre je l' ovi stvarno očekuju da neko poveruje u ovo!? Tebi neko pre 4 godine ukrade identitet. Sa tvojom faslifikovanom ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") ličnom kartom osnuje privredno društvo i napravi milionske dugove. Sve na tvoje ime, i sa tvojim ličnim podacima, a ti 4 cele godine o tome ne znaš ništa!? Dakle neko sa tvojim ličnim podacima, što će reći matičnim brojem i adresom napravi sve te svinjarije, i nikakve tužba/opomena/šta god ne stignu na tvoju adresu!? ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") I ti saznaš da ti je neko ukrao identitet tek 4 godine kasnije i tek kada je neko ukazao na javno dostupne podatke da se ta fantom - firma vodi na tebe!? PA KOGA BRE ZAJEBAVATE!? PA DA NEKOME OD NAS OBIČNIH SMRTNIKA NEKO STVARNO ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") UKRADE IDENTITET I NAPRAVI TOLIKE DUGOVE, PA IZ GAĆA BI NAS ISTRESLI! JA NE MOGU BRE OVO DA PODN..."Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu."...ESEAGRHFAGRDHGRRRRRUFH !!!

Tada je počela da puca odeća na meni! Moje telo je bilo ogromno! Bio sam zelen i besan! Bio sam... Bio sam Hulk? Ne sećam se svega što je usledilo. Čini mi se da sam u jednom trenutku jurio Sinišu Malog držeći u ruci šipku na čijem vrhu je bio validator. Kada sam ga konačno stigao tukao sam ga naizmenično šipkom i njegovim doktoratom. Sledeće čega se sećam jeste da sam terao Vučića da čita kolumne Draže Petrovića i da ih voli, a potom sam Vučićevića tukao Stefanovićem. Onda je nasledio mrak. 

Ne znam koliko je trajao taj mrak. Znam da sam se probudio u Urgentnom centru, normalnih dimenzija, bled ali nikako zelen. Lekar mi je rekao da sam doživeo neku vrstu nervnog sloma praćenog halucinacijama. Prema svedočenju putnika pocepao sam sebi košulju urlajuči neartikulisano. Navodno sam pominjao  gradonačelnika Beograda i pokušavao da odkinem šipku sa validatorom. Rekao mi je i da sam vikao na nekog čoveka ubeđen da je Vučić i spominjao mu kolumne onog duhovitog čoveka što piše za Danas i svašta još.  Prepisao mi je nešto za smirenje i rekao da neko vreme izbegavam vesti i štampu, te da sam slobodan da idem kući. Zbunjen i u neverici krenuo sam do najbližeg stajališta gradskog prevoza. Kada sam ušao u vozilo začuo sam: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu."