Jasno je da vožnja gradskim prevozom u ovom gradu i nije neka uživancija. Većina neugodnosti se ipak da preživeti dok ne nabasate na neku od više vrsta ljudi koji vam poteraju pritisak u nebo. Pa da vidimo koja su to divna stvorenja:
1. Blokatori
To su ljudi od kojih ne može da se izađe iz vozila gradskog prevoza. Ako sa jedne strane imate ljude koji žele da izađu iz vozila, a sa druge strane one koji u to vozilo žele da uđu, onda je logično da ovi drugi ove prve treba da puste da neometano izađu iz vozila jer će onda i oni (ovi drugi) moći lakše da uđu u prevoz, a cela razmena će se odigrati brže. Međutim blokatorima slabo ide to... ta logika bre. Oni prosto žele da uđu u vozilo, i ti prosto treba da izađeš (mada što se nekih tiče ni to nije nužno). E sad što ti nemaš gde da zgaziš van vozila od njih, to je tvoj problem i njihovo razmišljanje ne doseže tolike dubine.
Blokatori se javljaju kao jedinke, ali češće (spontano) forimraju zajednice nalik na živi zid ili kordon, samo slabo organizovan. Postoji dve vrste blokatora. To su pasivni blokatori koji se poređaju ispred otvorenih vrata tramvaja/autobusa/trolejbusa i gledaju u vas štačekašbreizlazi pogledom ne shvatajući da možete da izađete jedino na njihova stopala jer veštinu letenja još niste savladali. Prosto mi ponekad dođe da u takvim situacijama dreknem: ARJAČKINJE BARJAČKINJE, KOGA ĆETE? Druga vrsta su aktivni blokatori, ti nesuđeni igrači američkog fudbala. Onog trenutka kada se vrata vozila gradskog prevoza otvore nagrnu kroz vas i preko vas u vozilo kao da im život zavisi od toga da što pre uđu u šklopociju, a pri tome se neki i ljute što im blokirate prolaz, što je apsurdno ko komentar Maje Gojković na preletače. Ne dajte da vas pri tome zavara krhka konstitucija i vremešnost aktivnog blokatora. Sećam se kada sam jednom prilikom pokušao da izađem iz tramvaja kada je u njega preko mene jurnula jedna bakica. Tada sam se našao zarobljen između gospođe, onog gelendera što je posađen po sred izlaza i samih vrata. Dok sam se ja vratio nazad pa krenuo drugom polovinom izlaza (koja je od početka bila slobodna, ali je gospođa odlučila da krene onom polovinom popunjenom mnome) majstor je već bio zatvorio vrata, baba zauzela mesto, a ja se vozio stanicu više. Njihovo najveće oružije protiv vas je vaše vaspitanje i zdrav razum. Stoga je jedino rešenje za njih da budete luđi od njih. Zato sutra lepo obucite kilt, ofarbajte lice u plavo i belo, isucite dugački mač i kad se vrata otvore iskolačite oči, zaurlajte FREEEEEEEDOOOOOM i jurnite napolje!
2. Osećajni ljudi - osećaju se na kilometar
Ovde ne misilim na beskućnike koji smrde zato što nemaju gde da se okupaju. Mislim na ljude koji, barem sudeći po njihovom izgledu, nisu beskućnici ali šire mirise koji se kreću u rasponu od neprijatan do pluća su mi se katapultirala i napustila objekat i pomrlo mi je nekoliko miliona neurona. Najčešće smrde kao da se nisu kupali čitav mesec i da žive u punoj piksli zalivenoj vinjakom.
Kada imate čast da se vozite sa nekim od "osećajnih" građana onda je najbolje da se nabijete do prozora, osim kada idete kroz Terazijski tunel. Onda imate izbor: ili da se nadišete arome vinjak-piksle ili da se osećate kao da ste sisali auspuh FAP-a koji turira, a motor ulja nevideo. Svakako je dobro vežbati kod kuće da što duže izdržite bez vazduha kako biste bili spremni za ovakve situacije. I još nešto, ako je izvor mirisa iza vas onda obavezno dah zadržavajte prilikom kočenja jer se tada sva aroma sruči unapred, isto i prilikom ponovnog kretanja jer se pomenuta vraća nazad.
3. Aerofobi
Aerofobi su ljudi koji se plaše svežeg vazduha, posebno ako struji. To je nivo ludila viši od onog ubiće te promaja. Starh od promaje u nas je raširen, a posledice u uobičajenom okruženju (npr. stan) mogu da se istrpe jer promaju prave dva otvorena prozora na suprotnim krajevima stana. Zato je lako naći kompromis, te zatvoriti jedan, a da se pri tome ne ostane bez dotoka svežeg vazduha kada za njim postoji potreba. Ali aerofobi u svom strahu prevazilaze ljude koji se plaše promaje kao izvora bolesti. To su osobe koje će, kada u punom autobusu neko otvori onaj stidljivi prozor zbog toga što ljudi već počinju da recikliraju ugljen dioksid, reći kakotijetouopštepalonapamet tonom: Izvinite, zatvorite taj prozor, duva.
Ti su još i dobri. Ali ja sam imao priliku da sretnem apsolutnog šampiona aerofoba! Prvak ultrateške kategorije aerofobizma (i bezobrazluka dodao bih). Bio je jul, sunčan dan, dakle vrelo. Vozio sam se autobusom koji je na moju sreću bio skoro prazan. Možda nas je bilo šestoro u bus-u sa sve vozačem. Strateški sam se namesitio u ono proširenje u sredini vozila, otvorio prozor i naslonio na reklamu a ono pirka, milina. Onda je na sledećoj stanici ušao ON - gospodin u svojim četrdesetim (po slobodnoj proceni i koliko me sećanje služi) i od celog autobusa i svih praznih sedišta stao je pored mene i mrtav 'ladan zatvorio prozor! Mogao je da bira i gde će da stane i gde će da sedne, ali je stao pored mene, a onda zaključio da mu smeta otvoren prozor i samo ga zatvorio. Tada sam bio mlad i zelen, pa sam ostao zapanjen i bez reakcije, mada su mi (kao i sada) kroz glavu prolazile slike otkidanja te ruke i šamaranje njenog vlasnika istom. Više se ne sećam da li sam onda ja prešao na neko drugo mesto, jer ono fffflip! mi je ugaliso ostatak sećanja.
4. Tinejdžeri
O Bože o Bože o Bože! I ja sam nekada bio ono! I ja sam nekada pričao ono! Da parafraziram jednu moju drugaricu: ne znam šta sam sve kao tinejdžer pričao, ali sada se svakako kajem i tražim pomilovanje!
Rezime
Ako proanaliziramo primere videćemo da su uzroci opisanog ponašanja mnogobrojni i promenljivi. Međutim ubeđen sam da se dva izdvajaju kao najčešći. To su sebičluk i primitivizam. Kako da očekuješ od nekog ko gleda samo svoju guzicu da makar i razmotri činjenicu da se većina ljudi guši, pre nego što ti kaže da zatvoriš taj prozor. Šta da očekuješ od čoveka koji pored gomile mesta dođe baš pored tebe i zatvori ti prozor? U julu. Na sto stepeni. Da je vaspitan? Da ga zabole uvo za bilo šta sem za svoje dupe? Sva ta njihova samoživost pri tome rađa jedan paradoks. Naime, kada bi se potrudili da malo misle o svetu oko sebe shvatili bi da će mnogo brže ispuniti svoj cilj, npr. da će ranije ući u taj autobus/trolu/tramvaj ako malo mrdnu guzu u stranu i puste ljude da izađu. Ovako se ponašaju kao goveda i sve se pretvori u guranje, cimanje i nervozu. A to je jedna od retkih stvari za koje nam nije kriva nijedna vlast. Vučić je odgovoran za mnoge stvari, ali ne i za to što je neko govedo. Ali šta ti draga čitateljko ili dragi čitaoče možeš da preduzmeš povodom ovih divnih stvorenja, a da nije zakonom kažnjivo? Jedino da se naoružaš strpljenjem i sarkazmom. Nek' je sa srećom.
Нема коментара:
Постави коментар