TA DIVNA STVORENJA - epizoda GSP

Jasno je da vožnja gradskim prevozom u ovom gradu i nije neka uživancija. Većina neugodnosti se ipak da preživeti dok ne nabasate na neku od više vrsta ljudi koji vam poteraju pritisak u nebo. Pa da vidimo koja su to divna stvorenja: 

1. Blokatori

To su ljudi od kojih ne može da se izađe iz vozila gradskog prevoza. Ako sa jedne strane imate ljude koji žele da izađu iz vozila, a sa druge strane one koji u to vozilo žele da uđu, onda je logično da ovi drugi ove prve treba da puste da neometano izađu iz vozila jer će onda i oni (ovi drugi) moći lakše da uđu u prevoz, a cela razmena će se odigrati brže. Međutim blokatorima slabo ide to... ta logika bre. Oni prosto žele da uđu u vozilo, i ti prosto treba da izađeš (mada što se nekih tiče ni to nije nužno). E sad što ti nemaš gde da zgaziš van vozila od njih, to je tvoj problem i njihovo razmišljanje ne doseže tolike dubine. 

Blokatori se javljaju kao jedinke, ali češće (spontano) forimraju zajednice nalik na živi zid ili kordon, samo slabo organizovan. Postoji dve vrste blokatora. To su pasivni blokatori koji se poređaju ispred otvorenih vrata tramvaja/autobusa/trolejbusa i gledaju u vas štačekašbreizlazi pogledom ne shvatajući da možete da izađete jedino na njihova stopala jer veštinu letenja još niste savladali. Prosto mi ponekad dođe da u takvim situacijama dreknem: ARJAČKINJE BARJAČKINJE, KOGA ĆETE? Druga vrsta su aktivni blokatori, ti nesuđeni igrači američkog fudbala. Onog trenutka kada se vrata vozila gradskog prevoza otvore nagrnu kroz vas i preko vas u vozilo kao da im život zavisi od toga da što pre uđu u šklopociju, a pri tome se neki i ljute što im blokirate prolaz, što je apsurdno ko komentar Maje Gojković na preletače.  Ne dajte da vas pri tome zavara krhka konstitucija i vremešnost aktivnog blokatora. Sećam se kada sam jednom prilikom pokušao da izađem iz tramvaja kada je u njega preko mene jurnula jedna bakica. Tada sam se našao zarobljen između gospođe, onog gelendera što je posađen po sred izlaza i samih vrata. Dok sam se ja vratio nazad pa krenuo drugom polovinom izlaza (koja je od početka bila slobodna, ali je gospođa odlučila da krene onom polovinom popunjenom mnome) majstor je već bio zatvorio vrata, baba zauzela mesto, a ja se vozio stanicu više. Njihovo najveće oružije protiv vas je vaše vaspitanje i zdrav razum. Stoga je jedino rešenje za njih da budete luđi od njih. Zato sutra lepo obucite kilt, ofarbajte lice u plavo i belo, isucite dugački mač i kad se vrata otvore iskolačite oči, zaurlajte FREEEEEEEDOOOOOM i jurnite napolje!

2. Osećajni ljudi - osećaju se na kilometar

Ovde ne misilim na beskućnike koji smrde zato što nemaju gde da se okupaju. Mislim na ljude koji, barem sudeći po njihovom izgledu, nisu beskućnici ali šire mirise koji se kreću u rasponu od neprijatan do pluća su mi se katapultirala i napustila objekat i pomrlo mi je nekoliko miliona neurona. Najčešće smrde kao da se nisu kupali čitav mesec i da žive u punoj piksli zalivenoj vinjakom. 

Kada imate čast da se vozite sa nekim od "osećajnih" građana onda je najbolje da se nabijete do prozora, osim kada idete kroz Terazijski tunel. Onda imate izbor: ili  da se nadišete arome vinjak-piksle ili da se osećate kao da ste sisali auspuh FAP-a koji turira, a motor ulja nevideo. Svakako je dobro vežbati kod kuće da što duže izdržite bez vazduha kako biste bili spremni za ovakve situacije. I još nešto, ako je izvor mirisa iza vas onda obavezno dah zadržavajte prilikom kočenja jer se tada sva aroma sruči unapred, isto i prilikom ponovnog kretanja jer se pomenuta vraća nazad. 

3. Aerofobi

Aerofobi su ljudi koji se plaše svežeg vazduha, posebno ako struji. To je nivo ludila viši od onog ubiće te promaja. Starh od promaje u nas je raširen, a posledice u uobičajenom okruženju (npr. stan) mogu da se istrpe jer promaju prave dva otvorena prozora na suprotnim krajevima stana. Zato je lako naći kompromis, te zatvoriti jedan, a da se pri tome ne ostane bez dotoka svežeg vazduha kada za njim postoji potreba. Ali aerofobi u svom strahu prevazilaze ljude koji se plaše promaje kao izvora bolesti. To su osobe koje će, kada u punom autobusu neko otvori onaj stidljivi prozor zbog toga što ljudi već počinju da recikliraju ugljen dioksid, reći kakotijetouopštepalonapamet tonom: Izvinite, zatvorite taj prozor, duva. 

Ti su još i dobri. Ali ja sam imao priliku da sretnem apsolutnog šampiona aerofoba! Prvak ultrateške kategorije aerofobizma (i bezobrazluka dodao bih). Bio je jul, sunčan dan, dakle vrelo. Vozio sam se autobusom koji je na moju sreću bio skoro prazan. Možda nas je bilo šestoro u bus-u sa sve vozačem. Strateški sam se namesitio u ono proširenje u sredini vozila, otvorio prozor i naslonio na reklamu a ono pirka, milina. Onda je na sledećoj stanici ušao ON - gospodin u svojim četrdesetim (po slobodnoj proceni i koliko me sećanje služi) i od celog autobusa i svih praznih sedišta stao je pored mene i mrtav 'ladan zatvorio prozor! Mogao je da bira i gde će da stane i gde će da sedne, ali je stao pored mene, a onda zaključio da mu smeta otvoren prozor i samo ga zatvorio. Tada sam bio mlad i zelen, pa sam ostao zapanjen i bez reakcije, mada su mi (kao i sada) kroz glavu prolazile slike otkidanja te ruke i šamaranje njenog vlasnika istom. Više se ne sećam da li sam onda ja prešao na neko drugo mesto,  jer ono fffflip! mi je ugaliso ostatak sećanja. 

4. Tinejdžeri

O Bože o Bože o Bože! I ja sam nekada bio ono! I ja sam nekada pričao ono! Da parafraziram jednu moju drugaricu: ne znam šta sam sve kao tinejdžer pričao, ali sada se svakako kajem i tražim pomilovanje! 

Rezime

Ako proanaliziramo primere videćemo da su uzroci opisanog ponašanja mnogobrojni i promenljivi. Međutim ubeđen sam da se dva izdvajaju kao najčešći. To su sebičluk i primitivizam. Kako da očekuješ od nekog ko gleda samo svoju guzicu da makar i razmotri činjenicu da se većina ljudi guši, pre nego što ti kaže da zatvoriš taj prozor. Šta da očekuješ od čoveka koji pored gomile mesta dođe baš pored tebe i zatvori ti prozor? U julu. Na sto stepeni.  Da je vaspitan? Da ga zabole uvo za bilo šta sem za svoje dupe? Sva ta njihova samoživost pri tome rađa jedan paradoks. Naime, kada bi se potrudili da malo misle o svetu oko sebe shvatili bi da će mnogo brže ispuniti svoj cilj, npr. da će ranije ući u taj autobus/trolu/tramvaj ako malo mrdnu guzu u stranu i puste ljude da izađu. Ovako se ponašaju kao goveda i sve se pretvori u guranje, cimanje i nervozu. A to je jedna od retkih stvari za koje nam nije kriva nijedna vlast. Vučić je odgovoran za mnoge stvari, ali ne i za to što je neko govedo. Ali šta ti draga čitateljko ili dragi čitaoče možeš da preduzmeš povodom ovih divnih stvorenja, a da nije zakonom kažnjivo? Jedino da se naoružaš strpljenjem i sarkazmom. Nek' je sa srećom.

KOGA ČEKATE?

Velika se prašina digla oko toga što Šešelja puštaju iz Haga. I sada više nego inače mogu da čujem razne vrste stavova o njegovom povratku u Srbiju. Jedne razumem i sa njima sam saglasan. Od drugih mi se, pak, diže kosa na glavi.

Razumem ljude koji kažu da je ovaj proces protiv njega velika sramota. Šta više slažem se! Bez imalo simpatija prema Šešelju, koji je učestvovao u sistematskom uništavanju života ljudi na prostorima bivše Jugoslavije, priznajem da je način na koji je vođen proces protiv njega bruka. To moram da priznam jer sam u Dvoličnoj eliti apelovao na doslednu odbranu principa i kritikovao pozivanje na načela samo kada nam se to sviđa. Dakle, ako ne želim da budem licemer, moram da priznam da je time što je neko, pa makar to bio i čovek sa slike, držan u pritvoru 12 godina, a da pri tome nije osuđen za dela koja mu se stavljaju na teret povređena pretostavka nevinosti i pravo na suđenje u razumnom roku. Time nikako ne branim lik i delo Vojislava Šešelja. Šta više gnušam se i jednog i drugog. Ali ako je svako nevin dok se ne dokaže suprotno, kako je moguće da neko kome krivica nije dokazana, 12 godina bude lišen slobode? Zato mogu da razumem sve ljude koji upiru prstom u Haški tribunal i u tužilaštvo i kažu: sramota. Svojom nesposobnošću i sistematskim kršenjem prava na suđenje u razumnom roku potpuno su obesmislili svrhu Haškog tribunala (indvidualizacija krivice, u pravnom smilsu te reči, za zločine počinjene devedesetih), a time su ispunili njegov cilj. Svaka čast moroni!

A šta ne razumem? Ne razumem ljude koji se na bilo koji način raduju njegovom povratku (a nisu članovi njegove najuže porodice). Ne razumem ljude koji ga gledaju kao nekog ludog genija koji je eto malo prek, ali je u suštini OK. Ne razumem one koji ga gledaju kao nekakvu atrakciju. Ne razumem bilo koga ko očekuje išta dobro od njegovog povratka. Ne razumem bre bilo kakvu simpatiju prema ovom čoveku! I tako krenu:

Znaš ti da je on najmlađi doktor nauka u bivšoj Jugoslaviji? 

PA ŠTA! Svu svoju inteligenciju, sav svoj genij taj čovek je upotrebio za pišanje uz vetar, destrukciju, širenje mržnje, stvaranje haosa! Biti pametan nije karakterna osobina. Niko nije zaslužan za to što je pametan. Pamet je nešto što ti je dato. Bitno je kako je, i za šta upotrebiš! To je ono što određuje kakav si čovek! Od sve njegove pameti najčešće se navodi čuveno pitanje: Da li Vaši voditelji znaju da ste pedev? Niko ne navodi delove njegovog doktorata. Mada to više govori o obožavaocima nego o obožavanom. 

Jesi video kako drka one u Haškom tribunalu?

Jesam. I? Da neće neko da mi kaže da je Šešelj veliki antiglobalistički heroj, borac protiv nepravde koji prkosi moćnim međunarodnim silama? Probudite se bre ljudi! To je sebični, destruktivni egomanijak. Čovek nije normalno video porodicu više od 10 godina. Kada su konačno hteli da ga puste da se brani sa slobode, pod uslovom da ne daje političke izjave (standardan uslov), on je to glat odbio! Imao je priliku da se vrati kući, bude sa svojima, ALI NEEEE! Njegov ego i maniakalna potreba za razdrndavanjem svega nisu mu dali da pristane na takav uslov. On mora da nastavi sa svojom predstavom po bilo koju cenu! 

O tome koliko njega zanima pravda ili bilo koji plemeniti cilj najbolje govore njegove izjave tokom devedesetih godina. Niko ne može da me ubedi da je čovek, koji zadovoljno priča o klanju ljudi rđavim kašikama za obuvanje kao sjajnom metodu za ubijanje jer se neće znati da li je žrtvu ubilo klanje ili tetanus, normalan čovek plemenitih ciljeva. Ovu i druge odvratne izjave možete videti na sledećim linkovima:  

http://www.youtube.com/watch?v=Y5g8YifGqiA      

http://www.youtube.com/watch?v=hMydWzdakQ8

Ovakav čovek niti je heroj, niti je zabavan, niti je neshvaćeni ili već kakav genije. Ovakav čovek je zao. 

Al barem će sad da keca Tomu i Vučića!

Dobro, priznajem i meni se lice ozari kada pomislim kako se Vođa i njegova armija rektalnih speleologa znoje razmišljajući kakvo iznenađenje i kakvo blato im sprema bivši Gospodar. Međutim kakav medijski mrak je zaveo Vođa, pitanje je da li ćemo moći da vidimo išta od predstave. 

Konačno, od ovakvih misli me je kao šamarom otrgao svojim statusom na fejsu jedan moj drug. Suština tog njegovog statusa je bila da smo jadni i bedni kada je jedina ozbiljna opozicija sadašnjoj vlasti Vojislav Šešelj. I stvarno, ako nam je nada da će ovakav destruktivni ludak da uzdrma Velikog Vođu, a pri tome nema neke jake razumne opozicije Vođinom režimu, onda ne da smo jadni i bedni, nego smo i kratkovidi i glupi. 

Laku noć!

VEŽBANJE ZA PONEDELJAK

Nikada ranije nisam voleo nedelju. Uvek sam je smatrao izdajnikom vikenda. Vikend je jednako slobodno vreme. Međutim ako ideš u školu, nedeljom gledaš da pozavršavaš domaće zadatke i naštrebaš šta se naštrebati može. Nema tu "s" od slobodnog vremena. Ako imaš sreće da imaš posao, nedelja te samo podseća da danas nema zezanja ko juče i prekjuče jer sutra ustaješ rano i ideš da rintaš, najverovatnije za neadekvatnu naknadu za svoj znoj. Uopšte, nedelja je ponedeljkov tajni agent infiltiriran u vikend. Tako sam je bar ja doživljavao. 

A onda sam se preselio u Beograd i naučio da volim nedelju. Nedeljom intezitet saobraćaja u Beogradu znatno opadne. Barem u mom kraju. To znači i da je procenat kretena koji za svaku glupost skaču po sireni svojeg vozila znatno manji. To opet znači da moj nervni sistem neće biti razdrndan kao žičana mreža koja razdvaja mladog majmuna u teranju koji je pojeo bananu filovanu vijagrom od bujne ženke koja se nudi na izvol'te.

Što se tiče pomenutih kretena, mogu se napraviti razne klasifikacije takvih spodoba. Život je toliko inventivan da bi detaljnom analizom moglo da se dođe do široke i šarene lepeze goveda koja troše sirenu ko Jorgovanka budžet Narodne banke, ali ja ću izdvojiti samo neke. Dakle: 

• Govedo broj 1 - Raskrsnica. Zeleno je za pešake i ljudi prelaze ulicu. Istovremeno je uključena uslovna strelica za one koji žele da skrenu iz ulice koju pešaci prelaze. "Uslovna" je ključna reč! Uslovna strelica znači da vozilo može da skerene ako na pešačkom prelazu nema pešaka. To znaju svi vozači, pa onda lepo stanu i puste ljude da normalno pređu ulicu. Međutim, često se iza njih nađe pčelica koja legne na sirenu jer on uslovnu strelicu shvata bezuslovno. Uvek sam se pitao šta taj paramecijum očekuje od čoveka ispred? Da pogazi pešake?

• Govedo broj 2 - Besno trubi u koloni zato što se neko usudio da ne krene već na žuto. 

• Govedo broj 3 - Besno trubi svakome ko ne vozi kako je on zamislio da treba voziti, naročito kada vidi da je na mestu vozača kojem trubi žena. 

Kada imam nesreću da me takva goveda uznemiravaju  gomilom bespotrebno potrošenih decibela padnu mi na pamet razne metode suzbijanja & kažnjavanja takvog ponašanja. Na primer, omlatiti spodobi glavu o tu sirenu do te mere da ni Albus Damldor i Gandalf Sivi ne bi mogli da ga vrate u pređašnje stanje; isprobati na drkošu neke od bolesnih tekovina srednjeg veka razvijenih u svrhe iznuđivanja priznanja da si sa Đavolom na ti; privezati skota za brodsku sirenu, ili pak za validator koji će 864 puta dnevno da ponovi: "Poštovani putnici, očitajte svoju kartu". 

Međutim kako smo debelo zagazili u 21. vek i pošto me prođe prvi bes, tako se nateram da stvari sagledam iz manje retributivnog ugla. Možda je bolje razmisliti o tome koji su mogući uzroci takvog ponašanja, pa otkloniti njih umesto što se bavimo samo simptomima. Posle dužeg mozganja došao sam do sledećeg zaključka: neki od tih ljudi su prosto bezobzirni volovi na koje možda i ne bi bilo šteta primeniti neku od mera iz prethodnog pasusa; neki od njih možda imaju maniju proganjana ili trip da sudbina Planete zavisi od toga da li će oni stići na vreme iz tačke A u tačku B, pa bi ih trebalo hospitalizovati i prepisati im odgovarajuće pilulice; nekima bi bilo dovoljno da idu na psihoterapiju; konačno mnogima, naročito onima iz treće grupe, pomoglo bi kada bi imali para za hiruško uvećanje penisa.

Zato draga čitateljko i dragi čitaoče, kad ponedeljak na tebe baci gomilu ovih likova lakih na sireni, ti samo pomisli kako su to ljudi kojima je potrebna pomoć, malo ljubavi ili prosto veći nježnik i više te neće obuzimati pravednički bes. Samo će ti ih biti žao.