ZONA SUMRAKA

Potegnem sa Zvezdare (preko Krsta) na Novi Beograd da vratim ortaku neko staro izdanje stripa "Hulk". Uđem u trolu, kad čujem: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." U vidi, ovo nije loše! Dobro dođe nama sa mesečnim kartama. Stalno zaboravim da se validiram. Navike iz prebusplusne ere. 

Negde u pozadini sam čuo validator kako najavljuje sledeće stajalište, a malo zatim: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." Hehe, izgleda da malo baguje. Traži očitavanje u sred vožnje. Dok me je ta misao napuštala, trola se zaustavila na Krstu. Samo što sam zakoračio van, čuo sam: "Poštovani putnici, molimo Vas, očitajte Vašu kaartu." 

Posle nekoliko minuta naišla je 83-ojka. Na ulazu u autobus validator me je dočekao sa: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." Pih bre što ste dosadni. Dobro, Tozo, pa ne znaju oni da si ti presedao. Ne vrti se svet oko tebe. A i to što kažeš. U toku ovog unutrašnjeg dijaloga smestio sam se na jedno od mnogih praznih sedišta - divote početne stanice. Skoromuzejski primerak 83-ojke je režao ka sledećem stajalištu o čijem nas je imenu obavestio glas sa automata. Posle nekoliko trenutaka isti glas je rekao: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." Je l' moguće da im i ovaj baguje? Samo se ti nadaj. Što rekao Ilija Čvorović: Može centrala da pogreši jednom, ali ne može dva puta. Jao neću valjda do Novog Beograda da slušam kako ova mučenica na svakih nekoliko minuta prosi za očitavanje karte? Kraj ove misli dočeka sledeća stanica i: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." 'Oćeš. Ne, ma nemoguće. Ajde to što priča na svakoj stanici nekako da shvatim. Mada ide na živce. Ali koji sadista je došao na ideju da ovo čudo moli za kartu i između svake stanice?! "Sledeće stajalište..." Neće valjda? "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." 'Oće. Pa bre ovi nisu normalni! 

Jedva sam čekao da autobus, koji se kretao brzinom ćopave kornjače, napusti lavirint vračarskih ulica. ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") Nadao sam se da će ovo bezpotrebno ispiranje mozga brže da mi prođe kada se i saobraćaj malo ubrza. Na sledećoj stanici ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") već se nakupilo ljudi. Potražnja za mestima je rasla, a ponuda opadala. Jedna gospođa je htela da sedne na mesto do mene, ali da bismo izbegli kratkotrajni (ali vazda neprijatni) GSP-stiskavac prebacio sam se na mesto do prozora ustupivši joj sedište do prolaza. I jaooo ladno sedište! Pobegoše mi svedoci u stomak! "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu." Ma mrš bre u spolovilo! Jebala vas karta i netapacirana sedišta! Ej, mesecima su pozivali na bojkot bus plus-a! Te štetan ugovor, te pljačka... A sad ne da su prigrlili ugovor, nego su uveli i psihičku torturu! 

Pritisak mi je polako rastao i osećao sam da mi postaje vrućina. ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") Srce mi je ubrzano kucalo. Odeća kao da mi je postajala tešnja. Zatim sam video kako gospodin, koji je sedeo dijagonalno od mene i okrenut ka meni vadi novine. To je bio Informer. ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") Sve sam brže disao i osećao da mi i koža postaje tesna. Na naslovnoj strani Infromera bila je slika Zorana Živkovića sa izduženim nosom. Fotografija je bila začinjena naslovom: Lažove odlazi! Zahtev iz naslova elaboriran je podnaslovom koji je glasio: Zoran Živković ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") odbija da podnese ostavku na mesto poslanika DS iako je utvrđeno da su optužbe na račun premijera Vučića i njegovog brata zbog milionske pljačke preko fantom - firme "Asomakum" ("Poštovani putnici, molimo Vas, očitajte Vašu kaartu.") najobičnije laži. Nakon svega toga, kao šlag na tortu došao je naslov: Identitet Andreja Vučića ukrali ljudi iz vrha države. 

Pa dobro bre je l' ovi stvarno očekuju da neko poveruje u ovo!? Tebi neko pre 4 godine ukrade identitet. Sa tvojom faslifikovanom ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") ličnom kartom osnuje privredno društvo i napravi milionske dugove. Sve na tvoje ime, i sa tvojim ličnim podacima, a ti 4 cele godine o tome ne znaš ništa!? Dakle neko sa tvojim ličnim podacima, što će reći matičnim brojem i adresom napravi sve te svinjarije, i nikakve tužba/opomena/šta god ne stignu na tvoju adresu!? ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") I ti saznaš da ti je neko ukrao identitet tek 4 godine kasnije i tek kada je neko ukazao na javno dostupne podatke da se ta fantom - firma vodi na tebe!? PA KOGA BRE ZAJEBAVATE!? PA DA NEKOME OD NAS OBIČNIH SMRTNIKA NEKO STVARNO ("Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu.") UKRADE IDENTITET I NAPRAVI TOLIKE DUGOVE, PA IZ GAĆA BI NAS ISTRESLI! JA NE MOGU BRE OVO DA PODN..."Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu."...ESEAGRHFAGRDHGRRRRRUFH !!!

Tada je počela da puca odeća na meni! Moje telo je bilo ogromno! Bio sam zelen i besan! Bio sam... Bio sam Hulk? Ne sećam se svega što je usledilo. Čini mi se da sam u jednom trenutku jurio Sinišu Malog držeći u ruci šipku na čijem vrhu je bio validator. Kada sam ga konačno stigao tukao sam ga naizmenično šipkom i njegovim doktoratom. Sledeće čega se sećam jeste da sam terao Vučića da čita kolumne Draže Petrovića i da ih voli, a potom sam Vučićevića tukao Stefanovićem. Onda je nasledio mrak. 

Ne znam koliko je trajao taj mrak. Znam da sam se probudio u Urgentnom centru, normalnih dimenzija, bled ali nikako zelen. Lekar mi je rekao da sam doživeo neku vrstu nervnog sloma praćenog halucinacijama. Prema svedočenju putnika pocepao sam sebi košulju urlajuči neartikulisano. Navodno sam pominjao  gradonačelnika Beograda i pokušavao da odkinem šipku sa validatorom. Rekao mi je i da sam vikao na nekog čoveka ubeđen da je Vučić i spominjao mu kolumne onog duhovitog čoveka što piše za Danas i svašta još.  Prepisao mi je nešto za smirenje i rekao da neko vreme izbegavam vesti i štampu, te da sam slobodan da idem kući. Zbunjen i u neverici krenuo sam do najbližeg stajališta gradskog prevoza. Kada sam ušao u vozilo začuo sam: "Poštovani putnici, molimo Vas očitajte Vašu kaartu."

DVOLIČNA ELITA

Blic je izneo tvrdnju nekog čoveka da mu je glumac Goran Jevtić obljubio sina. Tek se u daljem tekstu vidi da se to NAVODNO dogodilo i da je taj čovek protiv Gorana podneo krivičnu prijavu. Sve je to Blic koji dan kasnije dosolio naslovom da je dečak ispričao šta mu je Goran (BEZ NAVODNO) radio. Tako je ovaj tabloid Gorana spremio za linč. Posebno imajući u vidu Jevtićevu ulogu u filmu "Parada", stepen homofobije u Srbiji i onu blistavu Irinejevu izjavu pred Prajd.

Pošto krivičnu prijavu može da podnese svaki građanin protiv bilo koga, bilo kada i zbog bilo kojeg krivičnog dela sama prijava ama baš ništa ne znači. Zato se pokreće niz procedura koje mogu, a ne moraju da dovedu do optužnice, pa do suđenja i onda SUD ODLUČUJE da li je neko kriv ili nije. Ne Blic, ne Kurir, ne Informer, ili neko drugo žuto govno zbog kojeg se bespotrebno troše šume, već SUD!

Zbog takvog neprofesionalnog i linčoizazivajućeg postupka, na Blic se digla svekolika građanska javnost i oba udruženja novinara. Zapalili su se fejsbuci i tviteri istaknutih ličnosti iz kulture i  javnog života uopšte, kao i običnih smrtnika, pozivajući na anfolouvanje, anlajkovanje i na društvenu osudu. Sasvim opravdano! I sasvim govnarski licemerno i selektivno.

Jer ovo nije prvi put da se nekome vređa pretpostavka nevinosti pompeznim naslovima kojima je cilj zarada po svaku cenu. Ja sam iskopao tek nekoliko primera iz više listova:

1. Telegraf je 11. maja 2013. godine objavio naslov: "Hapšenja u Kraljevu: Ukrali milion evra od pomoći žrtvama zmeljotresa!" Ispod ovog naslova nalazi se fotografija Ljubiše Simovića, čoveka koji je u vreme zemljotresa bio gradonačelnik Kraljeva. Tek se u daljem tekstu vidi da su on i još 16 neimenovanih, osumnjičeni da su uradili ono što im se kao dokazano stavlja na teret u naslovu. 
2. Kurir je 2. oktobra 2014. godine objavio  naslov: "Zoran Živković na prevaru uzeo pola miliona evra." U nadnaslovu, koji se primeti posle nekog vremena, piše da ga je za to optužio Marijan Rističević. Simptomatično je kako su u Kuriru postali učestali slični naslovi o Zoranu Živkoviću od kada se vratio u politiku i prilično direktno počeo da kritikuje sadašnju vlast. 
3. Večernje novosti su 1. septembra 2014. godine objavile naslov: "Ubica Luke Jovanovića konačno uhapšen u Kini." Naravno, ispod naslova je velika slika Marka Milićeva. Nakon ovakvog naslova sledi tekst u kojem se ispravno konstatuje da je uhapšen OSUMNJIČENI za ubistvo Luke Jovanovića. 

Ne sećam se da je iko u našoj javnosti podigao glas protiv ovakvih naslova. Njima se (kao i mnogim drugim) vređa pretpostavka nevinosti određenih lica. Znate onu staru da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno? Dobro, ljudi prema ovim drugim osobama ne gaje simpatije u velikoj meri ili su prema njima indiferntni. Gondža nam je, sa druge strane, veoma gotivan. ALI pretpostavka nevinosti nema nikakve veze sa simpatijama! Ona važi za sve ljude podjednako! A TI ispred udruženja novinara - zaštitinika, ali i savesti svoje profesije NEMAŠ PRAVO NA SIMPATIJE! TI kao ugledna javna ličnost i kao deo društvene intelektualne elite; TI kao savest ovog društva; TI čije mišljenje kreira javno mnjenje, NEMAŠ PRAVO NA SIMPATIJE! AKO SE POZIVAŠ NA PRINCIP ONDA GA PRINCIPIJELNO I BRANI!

Sve ovo me je podsetilo na slučaj Darka i Marka koji su na radiu B92 vodili Mentalno razgibavanje. Kada su ih ukinuli (zato što su rešili da prave emisiju o zabranjenoj temi - Vučićevoj svadbi) na tviteru sam video kako jedna poznata dramska spisateljica i jedan ugledni režiser seire i likuju što su ova dvojca "seljačina" skinuta sa programa. Nema problema. Možeš ti da kritikuješ njih dvojcu. Možeš čak i da ih nazivaš seljačinama. Sve je stvar ukusa. Ali njih dvojcu nisu makli sa radia estetike radi! Makli su ih jer su se usudili da govore o nečemu o čemu je Veliki Vođa zabranio da se govori! Ali bolelo ih je dupe jer je nešto što nije bilo po njihovom ukusu sklonjeno. Po koju cenu? Pa ne budimo cepidlake! Posle su naravno umeli da se bune npr. zbog napada na sajt Peščanika. Sasvim opravdano! I sasvim govnarski licemerno i selektivno.

Najzad, setio sam se i jednog teksta koji je Teofil Pančić, sada već poodavno, objavio u Vemenu. Tekst je govorio o jednoj vesti da je mladi neonacistički par otkrio da su oboje Jevreji. Takvo otkriće je mladi par odvelo na drugu stranu, te su postali duboko posvećeni Judaizmu. Međutim Teofil lepo na kraju primećuje sledeće: "Lako je (i banalno) biti Jevrejin (crnac, Albanac, Rom, Srbin, Hrvat, homoseksualac... šta god) onda kad to već jesi. Čovek postaješ onda kada - kroz istinsku ljudsku solidarnost - to možeš da budeš iako to nisi."

Isto tako je lako i banalno braniti pretpostavku nevinosti i slobodu izražavanja onih sa kojima se slažemo, i koji su nam po ukusu. Ali slobodno društvo zasnovano na vladavini prava postaćemo tek kada budemo bili u stanju da ustanemo u odbranu prava i sloboda i onih osoba koje nam nisu po volji ili nam nisu bliske. Dok to ne shvatimo živećemo vlažni san nekog Velikog Vođe i valjaćemo se u blatu.

INCIDRONT i PARADOKSI

Kao što već svi znate, na nedavno poluodigranoj fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije neki dilber je daljinskim upravljačem na teren upilotirao dron koji je nosio platno na kojem je bila slika Velike Albanije. To je naravno dovelo do sveopšteg pičvajza, te koškanja između pojedinih fudbalera dve reprezentacije i uletanja navijača na teren, a među njima, našoj i stranim policijama, dobro poznatog Ivana Bogdanova.

Ništa od toga nije zabrinulo ministra policije  Stefanović dr. Nebojšu, inače dobroćudnu izraslinu u rektumu premijera Vučića. Nije ga nasekiralo ni to što je tako lako nekakva bespilotna letelica uletela na teren, pored svih bezbednosnih prstenova, ni što je ona mogla (pu, pu, daleko bilo) da nosi nešto opasnije od slike velike Albanije. Nije se zapitao ministar ni kako je moguće da je pomenuti Bogdanov, osvedočeni huligan, uopšte ušao na stadion, a kamo li na teren. U Engleskoj, na primer, takvi likovi ne mogu ni da prismrde stadionu, a ne da se šetaju  po terenu tražeći kavgu. Ministra unutrašnjih poslova je do zgražanja dovela osoba koja je izletela pred kamere RTS-a vređajući homoseksualce poredeći ih sa Vučićem. E sad Neša ko Neša, on je to shvatio kao atak na premijerovu ličnost. A ta ličnost je njemu svetinja i najveća ljubav, a on je samo čovek od krvi i mesa. Hteo je možda on da se pozabavi i ovim bezbednosnim problemima, ali kako čovek da se koncentriše na bilo šta u momentu kada mu vređaju ljubav njegovog života. I eto jednog paradoksa: čoveku koji je zaljubljen u drugog muškarca, smeta što tog muškarca neko naziva homoseksualcem.

Drugi paradoks je što se cela papazjanija sa dronom odigrala u danu kada je na ulicama Beograda bila gomila vojnika i vojne tehnike, a vojni avioni su ceo dan nadletali grad spremajući se za proslavu sedamdesetogodišnjice oslobođenja Beograda od nacista, koja je trebalo da se održi četiri dana pre roka, i ako Mrkonjić nije imao bilo kakve veze sa proslavom.  Čovek bi očekivao da u tom trenutku nema bezbednijeg mesta od Beograda, i da u gradu ne može ni muva da proleti neopaženo. Možda muva nije mogla, ali dron jeste.

Došao je konačno i dvadeseti oktobar, dan kada se navršava sedamdeset godina od kada su nacisti i fašisti isterani iz glavnog grada Srbije. Podsećanja radi, nacisti su, između ostalog, bili poznati po tome što su razbijali izloge svojim komšijama druge nacionalnosti, i poredili te komšije sa pacovima. Dakle, na dan kad su takvi isterani iz glavnog grada moje zemlje, čitam vesti o tome kako su u mojoj zemlji neki naši kreteni polupali stakla svojim komšijama druge nacionalnosti. Čisto da im ne ostanu dužni, neki njihovi kreteni su svoje komšije naše nacionalnosti poredili sa kancerom. I eto vam još jednog paradoksa.

Ali valjda u zemlji, u kojoj je ministar policije osoba koja je uhvaćena u krađi tuđe (intelektualne) svojine, paradoks prestaje da bude to što jeste - slika ili iskaz koji su protivrečni, koji nemaju smisao, pa besmisao postaje sasvim uobičajena slika naše stvarnosti.

HLEBA I IGARA

     Kao što se iz naslova može pretpostaviti pišem o predstojećoj vojnoj paradi. Neću da davim sa nekakvim uvodom. Biću vojnički kratak!

     Oslobođenje Beograda u II sv. ratu, kao i antifašističke i antinacističke vrednosti svakako treba obeležiti. Šta više neophodno je mladima usaditi antifašizam i antinacizam u svest, danas možda i više nego ikad.  Međutim, nije li vrhunsko licemerje organizovati skupu vojnu paradu u momentu kada vlast poziva na štednju i reže plate i penzije? Siguran sam da taj veliki dan i antifašističke vrednosti mogu dostojno da se obeleže na mnogo jeftiniji, pa čak i delotvorniji način. Bolje da je država npr. finansirala dobar film na tu temu, da se u školama održe posebni časovi o oslobođenju Beograda i borbi protiv fašizma i nacizma i sl. 

     Umesto toga odabrano je kurčenje (jer kako inače nazvati defilovanje gomilom naoružanja), i to jalovo. Jalovo zbog toga što je sve ili skoro sve čime će se naša vojska kurčiti 16. 10. 2014. godine zastarelo i prevaziđeno. Znam, prave i druge zmelje vojne prade. Neke od tih zemalja su  i  ugledne demokratije. Ali one, za razliku od Srbije, nisu na rubu bankrota (bar ne ove ugledne demokratije). Dobro, priznajem, i meni proradi adrenalin kada vidim MiG 29 u niskom letu. Ali tu i jeste caka! Adrenalin, uzbuđenje, odnosno hleba i igara! Prosečan građanin nije vojni stručnjak i sve mu to izgleda grandiozno. Njemu sva ta tehnika deluje moćno i ako je zrela za muzej. A to koliko NAS košta samo jedan nalet aviona i koliko će tek da NAS košta popravlajnje gusenicama oštećenog asfalta, nikada nećemo saznati, jer čak i da se neko od novinara usudi da postavi to pitanje dobiće odgovor tipa: kako možete to da pitate dok Hilandar gori. 

        Za sve one koji su još dok su čitali prvi pasus upali u logičku zamku i pomislili kako je i Prajd bio bacanje novca imam odgovor. Taj novac je utrošen da bi grupa građana mogla da ostvari svoje Ustavom zagarantovano pravo na slobodu okupljanja. Taj novac ne bi morao da bude utrošen da nije bande huligana koja je pretila nasiljem zbog toga što jedan deo građana ove zemlje želi da protestuje zbog toga što smatra da su im prava ugrožena. Taj novac ne bi bio utrošen da država radi svoj posao, pa nasilnike smešta iza rešetaka. Za razliku od toga, ova vojna prada bi u svakom slučaju koštala koliko košta, a ničije ljudsko pravo ne bi bilo povređeno i da se ona ne održi, dok bi cilj koji se vojnom paradom želi postići mogao biti ostvaren, kao što sam već ukazao, i na druge načine. 

          Možda je pak stvar u tome što obeležavanje dana oslobođenja Beograda u II sv. ratu i  promovisanje borbe protiv fašizma i nacizma nisu ciljevi ove vojne parade. Oni su, na žalost, povod za svojevrsnu predstavu koja treba da zabavi narod, ne bi li isti bar na kratko zaboravio da je gladan.