Kao što već svi znate, na nedavno poluodigranoj fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije neki dilber je daljinskim upravljačem na teren upilotirao dron koji je nosio platno na kojem je bila slika Velike Albanije. To je naravno dovelo do sveopšteg pičvajza, te koškanja između pojedinih fudbalera dve reprezentacije i uletanja navijača na teren, a među njima, našoj i stranim policijama, dobro poznatog Ivana Bogdanova.
Ništa od toga nije zabrinulo ministra policije Stefanović dr. Nebojšu, inače dobroćudnu izraslinu u rektumu premijera Vučića. Nije ga nasekiralo ni to što je tako lako nekakva bespilotna letelica uletela na teren, pored svih bezbednosnih prstenova, ni što je ona mogla (pu, pu, daleko bilo) da nosi nešto opasnije od slike velike Albanije. Nije se zapitao ministar ni kako je moguće da je pomenuti Bogdanov, osvedočeni huligan, uopšte ušao na stadion, a kamo li na teren. U Engleskoj, na primer, takvi likovi ne mogu ni da prismrde stadionu, a ne da se šetaju po terenu tražeći kavgu. Ministra unutrašnjih poslova je do zgražanja dovela osoba koja je izletela pred kamere RTS-a vređajući homoseksualce poredeći ih sa Vučićem. E sad Neša ko Neša, on je to shvatio kao atak na premijerovu ličnost. A ta ličnost je njemu svetinja i najveća ljubav, a on je samo čovek od krvi i mesa. Hteo je možda on da se pozabavi i ovim bezbednosnim problemima, ali kako čovek da se koncentriše na bilo šta u momentu kada mu vređaju ljubav njegovog života. I eto jednog paradoksa: čoveku koji je zaljubljen u drugog muškarca, smeta što tog muškarca neko naziva homoseksualcem.
Drugi paradoks je što se cela papazjanija sa dronom odigrala u danu kada je na ulicama Beograda bila gomila vojnika i vojne tehnike, a vojni avioni su ceo dan nadletali grad spremajući se za proslavu sedamdesetogodišnjice oslobođenja Beograda od nacista, koja je trebalo da se održi četiri dana pre roka, i ako Mrkonjić nije imao bilo kakve veze sa proslavom. Čovek bi očekivao da u tom trenutku nema bezbednijeg mesta od Beograda, i da u gradu ne može ni muva da proleti neopaženo. Možda muva nije mogla, ali dron jeste.
Došao je konačno i dvadeseti oktobar, dan kada se navršava sedamdeset godina od kada su nacisti i fašisti isterani iz glavnog grada Srbije. Podsećanja radi, nacisti su, između ostalog, bili poznati po tome što su razbijali izloge svojim komšijama druge nacionalnosti, i poredili te komšije sa pacovima. Dakle, na dan kad su takvi isterani iz glavnog grada moje zemlje, čitam vesti o tome kako su u mojoj zemlji neki naši kreteni polupali stakla svojim komšijama druge nacionalnosti. Čisto da im ne ostanu dužni, neki njihovi kreteni su svoje komšije naše nacionalnosti poredili sa kancerom. I eto vam još jednog paradoksa.
Ali valjda u zemlji, u kojoj je ministar policije osoba koja je uhvaćena u krađi tuđe (intelektualne) svojine, paradoks prestaje da bude to što jeste - slika ili iskaz koji su protivrečni, koji nemaju smisao, pa besmisao postaje sasvim uobičajena slika naše stvarnosti.
Ništa od toga nije zabrinulo ministra policije Stefanović dr. Nebojšu, inače dobroćudnu izraslinu u rektumu premijera Vučića. Nije ga nasekiralo ni to što je tako lako nekakva bespilotna letelica uletela na teren, pored svih bezbednosnih prstenova, ni što je ona mogla (pu, pu, daleko bilo) da nosi nešto opasnije od slike velike Albanije. Nije se zapitao ministar ni kako je moguće da je pomenuti Bogdanov, osvedočeni huligan, uopšte ušao na stadion, a kamo li na teren. U Engleskoj, na primer, takvi likovi ne mogu ni da prismrde stadionu, a ne da se šetaju po terenu tražeći kavgu. Ministra unutrašnjih poslova je do zgražanja dovela osoba koja je izletela pred kamere RTS-a vređajući homoseksualce poredeći ih sa Vučićem. E sad Neša ko Neša, on je to shvatio kao atak na premijerovu ličnost. A ta ličnost je njemu svetinja i najveća ljubav, a on je samo čovek od krvi i mesa. Hteo je možda on da se pozabavi i ovim bezbednosnim problemima, ali kako čovek da se koncentriše na bilo šta u momentu kada mu vređaju ljubav njegovog života. I eto jednog paradoksa: čoveku koji je zaljubljen u drugog muškarca, smeta što tog muškarca neko naziva homoseksualcem.
Drugi paradoks je što se cela papazjanija sa dronom odigrala u danu kada je na ulicama Beograda bila gomila vojnika i vojne tehnike, a vojni avioni su ceo dan nadletali grad spremajući se za proslavu sedamdesetogodišnjice oslobođenja Beograda od nacista, koja je trebalo da se održi četiri dana pre roka, i ako Mrkonjić nije imao bilo kakve veze sa proslavom. Čovek bi očekivao da u tom trenutku nema bezbednijeg mesta od Beograda, i da u gradu ne može ni muva da proleti neopaženo. Možda muva nije mogla, ali dron jeste.
Došao je konačno i dvadeseti oktobar, dan kada se navršava sedamdeset godina od kada su nacisti i fašisti isterani iz glavnog grada Srbije. Podsećanja radi, nacisti su, između ostalog, bili poznati po tome što su razbijali izloge svojim komšijama druge nacionalnosti, i poredili te komšije sa pacovima. Dakle, na dan kad su takvi isterani iz glavnog grada moje zemlje, čitam vesti o tome kako su u mojoj zemlji neki naši kreteni polupali stakla svojim komšijama druge nacionalnosti. Čisto da im ne ostanu dužni, neki njihovi kreteni su svoje komšije naše nacionalnosti poredili sa kancerom. I eto vam još jednog paradoksa.
Ali valjda u zemlji, u kojoj je ministar policije osoba koja je uhvaćena u krađi tuđe (intelektualne) svojine, paradoks prestaje da bude to što jeste - slika ili iskaz koji su protivrečni, koji nemaju smisao, pa besmisao postaje sasvim uobičajena slika naše stvarnosti.
Нема коментара:
Постави коментар